Поводом 150. годишњице почетка Босанског устанка, у Градишци ће наредне године бити постављена биста Петра Пеције Поповића, прозваног Петровић, који је погинуо на Сави у Гашници 1875. године, у борби са Турцима, у првој години устанка.
Пецијина биста је рад вајара Младена Стајчића.
Припреме за обиљежавање овог важног историјског догађаја су у току, а биста ће бити постављена у Пецијиној улици, казао нам је Бојан Вујчић, директор Завичајног музеја Градишка.
Он наглашава да ће ове активности бити завршене наредне године, када се и обиљежава велики јубилеј.
Пеција је рођен 1826. године у селу Бушевићу између Новог и Крупе, од оца Петра и мајке Руже.
Имао је шесторицу браће, Нику, Стеву, Ђуку, Николу, Милу и Лазу, и двије сестре Јоку и Стоју.
Пеција је био најмлађи и њему је допало да чува благо. Узимао је пушке од оца и браће и самостално вјежбао гађање.
У 22. години отишао је у гору, у хајдуке. Дружина га је изабрала за харамбашу.
У српском народу стекао је глас осветника и бранитеља. Причало се да је свугдје слабијег, нејачег и сиромашнијег штитио и чувао.
Зато су га у цијелој Крајини прозвали сиротињска мати. У јесен 1858, заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове, подигао је велику буну у Кнешпољу и пред Костајницом изградио одбрамбену утврду познату као Пецијин шанац.
Након дуге и тешке борбе Турци су успјели устанике натјерати преко ријеке Уне у Костајницу, гдје се већина предала аустријским стражама. Пеција и Гарача са још 300 устаника вратили су се преко моста назад међу Турке, које су натјерали на бијег у шуму Пастирево.
Ова буна је позната као Костајничка или Пецијина буна.
Послије тог догађаја, о којем се прочуло надалеко међу српским народом, о Пецији се говорило да му је вјера тврђа од камена. Наставио је борбу против Турака и у бихаћком крају, у Дољанској буни.
У том устанку, који је описан као љути бој и трајао два мјесеца, Пеција се показао као славан и јуначан борац, вјешт вођа “за крст часни и слободу златну, али све бадава бијаше, јер јача је сила од међеда, а два љешника ораху су војска”, наведено је у чланку о Пецији, српском јунаку и борцу у “Босанској вили” од 15. марта 1903. године.
Турци су два пута хватали Пецију. Тамновао је у бихаћкој кули, одакле је побјегао у Козару. У истом броју овог часописа, који је излазио у Сарајеву, наводи се да је Пеција крајем 1858. године отишао на зимовање у једно село код Петриње, код неког, тобоже јатака Николе Маливука, али га он издаде, а аустријска власт предаде у Бихаћ. Одатле је под великом пратњом отјеран у Цариград, да му тамо суде, јер “у Босни за њега суда нема, пошто је сав народ уз Пецију”. Тамо су га осудили на смрт, јер је био тешко оптужен да је убио 29 људи.
Био је јавно привезан за дирјек, а више њега натпис. Пошто се прочуло да је убијао “рсузе и зулумћаре”, наводи се даље у “Босанској вили”, многи богати Грци, Руси и Срби метали су му новац у џепове јер то турска власт није забрањивала. Одлучено је да се смртна казна изврши у бихаћкој нахији.
Пеција је знао турски језик, а уз то бијаше врло мудар и досјетан, па ће судији рећи: “Сваки воли у своме завичају умријети, али ево муке, мене ће до бијелог града Бишћа испребијати и мучити, па волим да ме овдје погубите, него да ме у путу пратиоци мрцваре”. Те ријечи су се Османлијама “плахо” свидјеле, те су оштро наредили да му се у путу ништа лоше не смије десити.
Пратња је благо поступала са Пецијом. Тако дође до манастира Бање у Србији, гдје он замоли пратњу да се мало одмори. Тако умаче Турцима и побјеже. У државну службу, на стражарско мјесто у ливници топова ступио је у Крагујевцу. Тамо је остао све до 1875. године.
“Чим је пукла невесињска и кнежопољска пушка за ослобођење, Пеција је дошао у Босну. Био је главни вођа усташа између Дубице и Градишке. Прву битку 28. аугуста сјајно је добио али ратна срећа, други дан, зло послужи Пецију, чему је био крив и један жалосни Србин из Старе Градишке. Тај несрећник опио је већину четника, па онда дао знак непријатељу. Тако изгине у селу Гашници 200 људи. У том јуришу погоди тане и храброг Пецију, који 29. аугуста 1875. године оде Богу на истину”, наводи се у чланку који је у манастиру Озрен, на Видовдан 1902, написао Петар Ст. Иванчевић.
По народном предању, због издаје неког Илије Чолановића, Турци су изненадили устанике и након дугог и жестоког боја разбили су хајдуке, од којих су неки побјегли у Просару, а њих педесетак са Пецијом на челу су остали да се боре на обали Саве.
Потјерани турском силом Пеција и устаници успјели су се докопати лађе и прећи преко ријеке, али без заклона, изложени турској пушчаној ватри, готово сви изгинуше. Само Пеција и два човјека остадоше живи, али Петар, немирног и храброг духа, умјесто да се склони, изађе на чистину и повика: “Ево, Турци, нека знадете, Пецију нисте убили, још је жив, и наскоро ће Вам се осветити.”
Тог момента га је погодило турско тане и на мјесту га убило. Међу народом је кружила прича да га није убило пушчано зрно већ да је пушка била набијена пшеницом. Мртвог Пецију са Остојом Корманошем и осталим јунацима сахранише у селу Јабланцу ниже Јасеновца, а десет година након погибије Пецијине су кости пренесене и похрањене код манастира Моштаница подно Козаре, близу Козарске Дубице. На његовом споменику пише: “Ја сам ‘ајдук, што ћера ајдуке, голема је моја ајдучија.”
Извор: Независне новине