Поштовани, хвала Вам на указаној части што сте ми омогућили да се обратим испред уредништва Градишког зборника – часописа за друштвена питања, часописа који је основан у јануару 1998. године у Градишци. У поратним годинама, у Градишци се јавила потреба за једним гласилом са најширим спектром друштвеног дјеловања. Самим оснивачким актима предвиђено је да се часопис бави истраживањем и публиковањем радова из разних научних дисциплина, првенствено историје, археологије, социологије, етнографије, педагогије и наравно српског језика и књижевности. Први број Градишког зборника је изашао у јесен 1999. године, уочи Крсне славе општине Градишка – Мале Госпојине, 21. септембра. Након што је представљен у Бањалуци, 11. октобра је у Дверима Вељка Чубриловића представљен и Градишчанима. Покретач и први уредник часописа био је Слободан Наградић, који је тек од четвртог броја добио и уређивачки одбор. Послије Наградића Зборник су уређивали књижевник Гојко Вујановић, новинар Гојко Шербула, проф. књижевности Миленко Гагић, а од 20. броја та част је припала мојој маленкости, историчару Бојану Вујчићу. Градишка дуго није имала писану историју свог настанка и развоја кроз дуг период трајања, у форми монографије или зборника радова, а онда се у релативно кратком периоду појавило неколико књига из историје Градишке, у великој мјери подстакнутих текстовима о прошлости Градишке објављеним у Градишком зборнику. Сазнање да се о Градишци данас далеко више и компетентније зна, широм наше Републике али и изван ње, захваљујући првенствено Градишком зборнику, довољан је разлог да у будућности наставимо са објављивањем истог.
Часопис Градишки зборник, као и зборник Истина о Србима, основани су од стране СПиКД „Просвјета“, које је свој рад обновило почетком 90-их година 20. вијека, првенствено захваљујући ентузијазму неколицине национално освијештених интелектуалаца, међу њима и овдје присутне професорице Радане Станишљевић, као и покојног др Борислава Шокчевића, који је тих турбулентних 90-их година поново покренуо и соколско друштво, покушавајући да нас интелектуално и национално врати у вријеме када смо носили ласкави епитет Мали Београд.
Дозволићете ми да Вам у најкраћим цртама објасним зашто Мали Београд и откуда баш у Градишци највећи број пренумераната на часопис Даница? Одговор на то питање сеже још у вријеме Карађорђа, када су мјештани села Машићи у Лијевче пољу пристали уз Вожда и због тога били на најсвирепији начин убијени. Крајишка душа је вапила да у првим тренуцима ослобођења српског народа буде уз Србију, како почетком 19. вијека тако и у вријеме када је Србија извојевала независност на Берлинском конгресу, а Градишка добила новог тамничара. У Босанском устанку 1875 – 78. године, један човјек, Градишчанин Васо Видовић, је на скупштини у Јамници гласао да кнез Петар Карађорђевић напусти устанак, не зато што је био против лозе Карађорђевића већ зато што је сматрао да је подршка Србије важније од било ког појединца. Под окриљем Србије смо 1848. године добили првог учитеља Илију Клепића, кога су довели камараши Мише Анастасијевића, оснивали смо друштва (просвјетна, гимнастичка и национална), а због чињенице да смо их пред Први свјетски рат имали највише у Босни и Херцеговини, чак 25, оправдано су нас прозвали Мали Београд. Да смо уз краља Петра били срцем и душом, јасно смо показали током Првог свјетског рата, када смо дали највећи број добровољаца из БиХ у редовима српске војске, чак 365. Градишчанин Вељко Чубриловић је послије осуђујуће пресуде на Сарајевском процесу неустрашиво пришао вјешалима, рекавши џелату да му прашта своју смрт и узвикнуо посљедње ријечи: „Живио српски народ, живјела српска војска, живио краљ Петар“! Жеља да будемо у окриљу мајке Србије се најјаче огледала у ријечима Вељковог оца Јове, који је заклео свога пријатеља Брајића да ако дочека слободу, дође на његов гроб и 3 пута узвикне: „Јово, дошла је Србија!“ Због веза са Србијом су нам судили на Бањалучком велеиздајничком процесу, гдје је једина осуђена жена била Даринка Малић, која данас почива у Београду.
Жеља да не будемо ничији поданици, најскупље нас је коштала у Другом Свјетском рату. Чињеница да нас је слобода коштала 16.544 житеља Градишке, од чега је било 5415 дјеце до 14 година старости, биолошки нас је трајно уназадила. Но слобода је поново дошла са истока, из правца Србије. Од двије дивизије које су ослобађале Градишку 24. априла 1945. године, посебно су се истакли борци 24. српске бригаде 45. дивизије, од којих су многи у граду на Сави пронашли вјечни мир.
Два вијека чежње да са Србијом будемо једно изњедрило је безрезервну подршку Вуковој задужбини, подршку која се огледа у највећем броју пренумераната у Републици Српској. Са жељом да вирус патриотске подршке Вуковој задужбини у истом обиму пређе и на друге градове Републике Српске, те да се нећемо морати водити за оном народном „Имадох – не знадох, изгубих – сазнадох“, још једном Вам се захваљујем на указаној части и поздрављам Вас у име свих Градишчана из некада славног малог Београда! Хвала Вам…
Бојан Вујчић, историчар