Иако историјски веома богато подручје, наша општина није имала музеј све до 1970. године. Те године, 19. септембра, формира се стална музејска поставка „Путеви побједе“ која је обухватала период од Босанског устанка до отварања поставке и која је била постављена у Радничком дому. Највећи дио изложбе био је посвећен револуционарној прошлости Поткозарја и Лијевча.
Изложба коју је свечано отворио предсједник Скупштине БиХ Џемал Биједић се састојала од карусел – пројекције монтиране на паноима, кино пројектора са филмовима снимљеним за вријеме козарачке офанзиве и звучна трака са фрагментима и пјесмама о козарачкој епопеји коју је режирао Вук Вучо.
Изложбу је пратила фото-монографија која је штампана у 9000 примјерака. Аутори сталне поставке су били публициста Драгоје Лукић, књижевник Милорад Гончин, кустос Музеја Револуције народа Југославије из Београда Ахмед Незачић и новинар Гојко Шербула. Ликовна рјешења фото-монографије и изложбе је дао академски сликар Бранко Миљуш, док је фотографије израдио мајстор Југословенске фотографије из Београда Петар Дамјановић.
Изложба је представљала основу за оснивање Завичајног музеја, а већ 1971. године је обогаћена новим експонатима из НОР-а. У првој години постојања изложбу је посјетило око 10.000 посјетиоца. У броју 233 листа „Металург“ од 27. септембра 1973. године се наводи да је за директора Завичајног музеја у оснивању постављен наставник Мирко Крагуљ, дотадашњи директор Основне школе „Браћа Рибар“ у Босанској Градишци. Кустос поставке био је Радоје Вучковић.
Од 1974. године раду музеја се накратко прикључује археолог Милан Ђурђевић, који убрзо одлази у Школски центар „Енвер Шиљак“ као професор латинског језика. Залагањем Милана Ђурђевића, који је 1977. године замјенио на мјесту директора Мирка Крагуља, стална изложба „Путеви побједе“ ће исте године бити проширена са археолошким материјалом из Доње Долине, које је у пет витрина нашем музеју донирао Музеј Босанске Крајине из Бањалуке. Тиме су се коначно стекли услови за формирање музеја, који те године усваја статут и мјења име у „Завичајни музеј“.
У 1978. години археолог Ђурђевић изводи археолошка истраживања у селима Драгељи и Цимироти на локалитету Драгељска главица из бронзаног доба. Крајем 1978. године археолог Ђурђевић проналази скелет мамута из леденог доба, који бива одроном савске обале трајно изгубљен. Завичајни музеј од 1979. године прелази у састав РО „Дом културе“ и носи назив Одјељење за музејску и ликовну изложбену дјелатност. Завичајни музеј је 30. септембра 1980. године отворио сталну археолошку изложбу „Доња Долина у праисторији“, аутора археолога Милана Ђурђевића.
Дом културе 1981. године добија принудну управу у саставу Јово Дукић, Анкица Босанац и Кемо Корић, која доноси одлуку о укидању Завичајног музеја. Изложба „Путеви побједе“ у августу 1982. године бива демонтирана у Радничком дому, те је директор Ђурђевић преноси и депонује у Дом Културе. Изложба „Револуционарна прошлост Подградаца“ у Горњим Подградцима ће наставити да егзистира све до одбрамбено –отаџбинског рата почетком 90-их година двадесетог вијека.
Завичајни музеј функционише са сталном археолошком изложбом у Дому културе чији је директор од 1982-86.године Теуфик Касумовић Тоти. Доласком Азре Мулалић на мјесто директора Дома културе 1986. године, изложба „Путеви побједе“ бива обновљена у Фискултурном дому у парку (Соколски дом), гдје ће остати до 1994. године.
У одбрамбено – отаџбинском рату просторије у којима је била историјска поставка се користе за војни притвор, а музејски експонати бивају девастирани и покрадени (библиотека од 750 наслова отуђена, као и све оружје и римски шљем).
Завичајни музеј престаје са радом од 1994. до 2002. године, када се у децембру издваја из РО „Двори културе Вељко Чубриловић“. Одлуком Скупштине општине Градишка, од 4. априла 2003. године, музеј се региструје као јавна установа и привремено добија простор у приземљу зграде некадашњег хотела Кајзер.
Захваљујући донаторским средствима ЈУ Завичајни музеј Градишка обнавља и допуњава сталну историјску поставку ”Путеви побједе” 2015. године, а 2016. године адаптира нови простор и поставља сталну археолошку поставку под називом ”Археолошко благо Градишке – од праисторије до краја средњег вијека”.